Svake godine kako se približavamo 11. julu počinje beskrupulozna otimačina za simbolički kapital koji srebrenički genocid nosi sa sobom. Svaka strana iz svog ugla, s svojom agendom, tih dana bezočno gleda da profitira na stradanju nevinih civila kako bi ostvarila zadate ciljeve. Pošto ova godina predstavlja dvadeset godina od genocida moglo se očekivati da će borba i tuča prevazići sve granice neukusa i dokazati odsustvo bazične ljudskosti, morala i etike i poštovanja spram onih koji su izgubili svoje najbliže i najmilije 11. jula pre dvadeset godina.
I nažalost očekivanja su u potpunosti ispunjena. Pored već standardno svirepih izjava Milorada Dodika o srebreničkom genocidu i melodramatičnosti i prenemaganja srpskih političara dal će da idu ili ne na komemorativni skup u Potočare, ove godine smo imali i dodatna iznenađenja. Prvo je iz nebuha usledilo hapšenje Nasera Orića na graničnom prelasku s Švajcarskom, nakon čega je usledila opšta konfuzija kako je moguće da je Orić uhapšen nakon povlačenja interpolove poternice i oslobađajuće presude u Haškom tribunalu. Pored toga Orić je nesmetano prelazio granice evropskih država u više navrata tokom poslednjih nekoliko godina. Čitava ujdurma oko hapšenja Nasera Orića je naravno morala imati direktne reperkusije i na obeležavanje 20 godina od srebreničkog genocida. Ubrzo se pojavilo saopštenje da se komemorativni skup otkazuje do daljnjega dok Naser Orić ne bude pušten na slobodu. U tim momentima je postalo jasno da će ovogodišnje obeležavanje genocida u Srebrenici biti krajnje neizvesno i puno neprijatnih iznenađenja. Kulminacija je usledila kada je počela da se pominje mogućnost da će Britanija podneti rezoluciju Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija kojom se prihvata da je u Srebrenici počinjen genocid. Od tog momenta rat je ponovo počeo samo ovaj put rečima, a ne oružijem. Monstruozne izjave srpskih političara su pljuštale poput kiše, relativizacija zločina je opet uzela maha, merenje na tasu broja nevinih žrtava jedne i druge “strane” je poprimilo oblike pijačne rasprave oko ispravnosti kantara, međunarodni akteri su zauzeli pozicije niskog starta oštro uklizavajući u protivnika. Nakon perioda besomučnog nagađanja i pogađanja oko samog teksta Rezolucija je podneta pred Savet bezbednosti. Uprkos činjenici da je bilo jasno od samoga starta da Rezolucija neće proći, Velika Britanija i Sjedinjene Države su ipak odlučile da iznesu Rezoluciju na glasanje kako bi zaradili poen u međunarodnoj areni na moralno-etičkom planu upirući prstom u “zle” Ruse koji su stavili veto na Rezoluciju. Tek nakon veta Rusije u Ujedinjenim nacijama, dvadeset godina od genocida, Evropski parlament i Kongres Sjedinjenih Država su se udostojili da usvoje rezoluciju o Srebrenici. Ovim potezom Rusije zapadne sile nesmetano mogu da konstatuju da su Rusi podržali stranu onih koji nemaju osećaja za čovečnost, a da su oni pak principijalni borci za slobodu, pravdu i moralno etičke vrednosti.
Međutim, to i dalje ne abolira zapadne zemlje krivice. One i dalje imaju i te kako odgovornosti i dužni su da odgovore na mnoga pitanja. Danas postoje uvidi u papire i papire izjava i dokaznog materijala upravo o odgovornosti Sjedinjenih Država i Velike Britanije u nesprečavanju genocida u Srebrenici. I ne samo u Srebrenici. Jer oni su oni koji su sedeli u miru i spokoju dok su se po njihovim direktivama uvodile sankcije na oružije bosanskim muslimanima, iako su znali da to direktno vodi orgijanju srpskih snaga, to jest do zuba naoružane Jugoslovenske narodne armije. Oni su ti koji su gledali kako Sarajevo gori pod olujom srpskih projektila i bombi ne poduzimajući ništa. Koji su smatrali da i “Tunel spasa” ugrožava njihove vojnike i trupe, pa bi bilo najbolje i njega potopiti i unštiti makar to dovelo do pomora civilnog stanovništva u Sarajevu.
Florens Artman u svojoj novoj knjizi sjajno sumira gorku nebrigu međunarodne zajednice i njeno nesuočavanje s odgovornošću navodeći reči Karla Bilta “Oni (Bosanski lideri) su znali da će mirovni sporazum označiti gubitak enklava. Tako da iz te tačke gledišta sve što se desilo čini stvari lakšim.” Ovom zastrašujućom izjavom ne samo da se ima za cilj skidanje odgovornosti međunarodne zajednice u ratnim užasima u bivšoj Jugoslaviji, nego se perverznim cinizmom odgovornost za stradanje civila prebacuje na one koji su stradali !
Upravo na tim osnovama licemerje i bezočnost zapadnih sila je danas prisutnije nego ikada do sada. Nepoštovanje ljudskih prava i masovna stradanja civila je postalo nešto najnormalnije u diskursu zapadnih medija jer u ratovima koji se danas vode stradaju neki tamo “domoroci”, kao što su pre dvadeset godina stradali neki tamo bosanski muslimani. Samanta Pauer sadašnja ambasadorka Sjedinjenih Država u Ujedinjenim nacijama je poznata po tome što je bila veliki zagovornik vojne intervencije u Libiji, iako je njena ekspertiza daleko od Bliskog istoka i Severne Afrike. Zbog zagovaranja vojne intervencije, a sa odsustvom bilo kakve ideje za postkonfliktnu Libiju, stanovništvo te zemlje danas živi u potpunom bezvlašću i haosu. Slično se desilo Iraku, a čine se da tako nešto čeka i Siriju. Ako danas pogledate ishode besmislenog Dejtonskog inžinjeringa i nefunkcionalnost državnog aparata Bosne i Hercegovine velike razlike između pomenutih slučajeva nema. Na sličan način kao što su nekada zapadne sile bili protiv “Tunela spasa” danas Samanta Pauer podržava izraelsku akciju presretanja turskoga broda Marmara koji je nosio okupiranoj Gazi humanitarnu pomoć. Isto tako Britanska vlada ne vidi nikakav problem da zove u goste egipatskog krvavog diktatora el Sisija obrazlažući da Britanija mora da brine o svojim nacionalnim interesima, dok Sjedinjene Države istrajavaju u svojoj izlišnoj novčanoj pomoći vojnoj hunti koja seje strah i smrt u najmnogoljudnijoj arapskoj zemlji. O genezi nastanka frankenštajnskog ISIS i tesnim vezama Sjedinjenih Država s vahabitskom petro-dolarskom oligarhijom da i ne govorimo. Po istom principu pragmatične politike i gledanja samo svog interesa ambasador Majkl Kirbi se među prvima našao u prostorijama Srpske napredne stranke nakon njihove izborne pobede, nakon čega je u nekoliko navrata u svojim izjavama više delovao kao lični PR srpskog premijera nego ambasador neke zemlje. Očigledno američkoj administraciji i njihovom ambasadoru u Srbiji ni najmanje ne smeta što je Vučić bio zdušni radikal i trubadur rata i što je njemu i predsedniku Tomislavu Nikoliću, inače četničkom vojvodi, Ratko Mladić bio heroj a ne ratni zločinac.
U Srebrenici je počinjen genocid. Sistematično planiran i sproveden u delo. Niko se nije potrudio da taj mengeleovski inžinjering spreči tada kada je to moralo da se uradi. Da se vlade Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske udostoje da zatraže izvinjenje od porodica nastradalih i da iznesu na videlo svoju sopstvenu odgovornost za ono što se desilo tokom rata na područiju bivše Jugoslavije i da pokrenu pitanje sankcionisanja odgovornih za nemar i nebrigu čini se kao domen najneverovatnijih snova. Danas, tek nakon dvadeset godina od srebreničkog pakla Britanija se dosetila da stavlja na dnevni red pitanje srebreničkog genocida u Ujedinjenim nacijama. Pri tome ne mareći da li će ta rezolucija i proći i da li će veto na Rezoluciju naneti još jedan užasan bol onima koji su strahote preživeli, a s druge strane pružiti osećaj nove krvave pobede najstrašnijim zagovaračima rata koji će se još tako gordi i mračni na kraju balade pojaviti i na mezarima ubijenih !
Ivan Ejub Kostić