Piše: Ivan Ejub Kostić
Za nama je ostao još jedan Ramazan koji je za sobom ostavio gorčinu u ustima zbog dešavanja u okupiranoj Palestini. Ipak, ovaj put uprkos svireposti cionističkih okupatora koji i dalje nemilosrdno sprovode etničko čišćenje Palestinaca i pokušavaju da otmu i nasele tuđu zemlju, postoji i nekoliko naznaka za dozu optimizma, iako to možda na prvi pogled ne izgleda tako.
Prvo, priroda cionističkih okupatorskih snaga ogoljena je u potpunosti. Tako, ne samo da su brutalnosti cionističkih vojnih akcija preplavile društvene mreže, već je putem istih široko postao dostupan i uvid u rasističku prirodu države Izrael koja je uz pomoć evropskih kolonijalnih sila i hinjsku podršku Ujedinjenih nacija uspostavljena 1948. godine na tuđoj zemlji, to jest, na teritoriji koja vekovima u nazad pripada palestinskom narodu.
Kako bi se omogućilo otimanje Palestine od Palestinaca, cionističkom projektu je dopušteno da decenijama unazad sistematski sprovodi etničko čišćenje usled čega je čitava istorija države Izrael ispisana krvlju nedužnih palestinskih civila, kako muslimana, tako i hrišćana.
No, iz istorijskog pristupa “dugog trajanja” (longue durée) koji je u istoriografiju uveo francuski istoričar Fernan Brodel, ovakvo stanje je na duge staze neodrživo. Jer, pre ili kasnije, cionistima će se sva počinjena zlodela, poput nedavnih napada na džamiju el Aksa i stanovnike Šeik Džare, nemilosrdno vratiti poput bumeranga.
Drugo, ono što već izvesno vreme postaje sve jasnije jeste i to da se političke partije koje podržavaju izraelski građani predominantno vode ultra-desničarskim šovinističkim i rasističkim ideologijama u kojima su svi drugi sem Jevreja, “izabranog”, “rasno superiornog” naroda, drugorazredni građani.
Verovatno najtačniju i ujedno veoma jednostavnu definiciju onoga što Izrael danas predstavlja dao je najznačajniji stručnjak za palestinsko pitanje profesor Norman Finkelštajn definišući ga kao “ludačku državu koja je izgubila svaki moralni i vrednosni kompas”.
Ovakva slika izraelskog društva sve manje i manje uživa simpatije i razumevanje kod ljudi širom sveta usled čega možemo da očekujemo da će tokom godina koje dolaze društveni pritisci na vlade najmoćnijih država samo rasti.
Osim toga što su nepočinstva i zločini izraelskih vojnih snaga sve očigledniji, kao i cionistička rasna ideologija personifikovana u izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu, na primeru Palestine ogoljene su i mnogobrojne međunarodne institucije pre svih Ujedinjene nacije, Arapska liga i Organizacija islamske konferencije koje su se po ko zna koji put pokazale potpuno beskorisne.
Ove institucije svojim gnusnim ćutanjem i nedelovanjem održavaju status kvo i tako omogućavaju cionističkim snagama da nesmetano nastave sa sprovođenjem ratnih zločina i zločinima protiv čovečnosti.
Uz sve navedeno svoje pravo lice su kao nikada do sada pokazali i najuticajniji “slobodni”, “liberalni” (zapadni) mediji koji već decenijama unazad drže lekcije čitavom svetu o značaju “objektivnog i nezavisnog novinarstva” i “slobodi govora”. Tako, dupli aršini i hipokrizija koji predstavljaju samu srž zapadnih medija nam jasno pokazuju da ovi listovi nikada nisu bili ništa drugo nego parekselans ideološko-pamfletska glasila vladajućih svetskih hegemona koja ne mare ni pet para za istinu i pravdu.
Hamas – pokret otpora
Osim razobličavanja cionističke ideologije, uloge međunarodnih institucija i medija od krucjalnog značaja je i to šta se dešava na unutrašnjem planu među najznačajnijim predstavnicima Palestinaca.
Strahovita korumpiranost i sramna kolaboracija Palestinske narodne uprave sa cionističkim nasilnicima je nešto što je više nemoguće sakriti.
Zbog toga ono što je neizmerno važno, jeste da se na njenoj deligitimizaciji i postepenom uklanjanju predano radi, ne samo unutar same Palestine, već i širom (muslimanskog) sveta.
U tom svetlu ono što neizmerno ohrabruje jeste da smo tokom cionističkih napada u Ramazanu mogli da svedočimo o masovnom nepristajanju muslimana i svih slobodomislećih ljudi širom sveta da se ograde od demokratski izabranog Hamasa i drugih istinskih palestinskih slobodarskih pokreta.
Skidanje “tabua” sa Hamasa i rada na tome da se pruži istinska slika šta ovaj društveni pokret zaista predstavlja je od ogromnog značaja za slobodu Palestine. Jer, Hamas nije teroristička organizaciji “retrogradnih verskih fanatika” kako ga decenijama u nazad krajnje distorzovano portretišu svi najznačajniji (zapadni) centri moći, već je on legitimni predstavnik palestinskog naroda i autohtoni pokret otpora koji odbija da se pitanje Palestina otrgne od islamskog umeta koji broji milijardu i osamsto miliona duša i da se svede isključivo na “nacionalno (palestinsko) pitanje”.
Insistiranjem na transnacionalnoj prirodi pitanja Palestine i Kudsa Hamas (indirektno) odbija da se povinuje i vladajućem vestfalijanskom svetskom poretku koji je putem rasparčavanja i tribalizacije muslimanskog umeta naneo nesagledive štete islamskom svetu tokom novije istorije.
Inače, promena stava u javnoj sferi prema Hamasu najbolje se vidi preko pozitivnih reakcija značajnog broja ljudi na njegove defanzivne akcije sa kojima je ova organizacija otpočela kao odgovor na nova cionistička silovanja palestinskih građana.
Putem sposobnosti da uzvrati cionističkim siledžijama u slučajevima kada oni targetiraju civilne objekte i usmrćuju nevine žene i decu, Hamasa je pokazao da je uprkos nehumanim sankcijama i blokadama pojasa Gaze uspeo da nadalje uspešno razvija svoje samoodbrambene kapacitete.
Nove generacije do oslobođenja
Na kraju, ono što uliva najveći optimizam, osim podizanja svesti o etničkom čišćenju u Palestini i cionističkom supremacionizmu o kojima su u svojim najnovijim izveštajima nedvosmisleno pisale i dve značajne međunarodno ljudskopravaške organizacije Human Rights Watch i B’tselem, jeste način na koji su nadolazeće generacije Palestinaca reagovale na ponovno iživljavanje cionista tokom svetog meseca Ramazana.
Slike mladih ljudi koji su bez trunke zadrške pokazali spremnost da po cenu sopstvenih života brane islamsku svetinju al Aksu, ali i svaki palestinski dom, ulivaju nesagledivu veru u bolje sutra.
Osim Palestinaca, snimci masovnih protesta, puni naboja, održanih u Istanbulu, Sani, Teheranu, Islamabadu ali i mnogim gradovima na Zapadu poput Čikaga, Nju Jorka, Pariza, Londona, Berlina, na kojima su se okupili reke prevashodno mladih ljudi žednih slobode, govore o tome da se solidarnost islamskog Umeta ne može više dovoditi u pitanje.
No, jedinstvo Umeta ne treba sagledavati u kontekstu postojanja određenog držvanog ili institucionalnog okvira. Jer, snaga ove autentične solidarnosti upravo leži u tome što je ona prostorno neuhvatljiva, što dolazi “od dole”, iz naroda i nadire od svuda.
Ova snaga, ako bude mudro artikulisana i kanalisana, poseduje moć da u godinama i decenijama koje su pred nama zada odlučujući udarac svim oligarhijama i diktatorskim režimima u predominantno muslimanskim državama što predstavlja preduslov i za finalno oslobođenje Palestine i Kudsi Šerifa, te u konačnici i čitavog islamskog sveta.
Tekst je originalno objavljen na Al Jazeera Balkans.