Piše: Ivan Ejub Kostić
Francuska kao i mnoge druge države koje se nalaze na tlu Evrope imaju iskustvo s islamskom civilizacijom i muslimanima više od deset vekova. Ipak, za razumevanje položaja u kome se danas muslimani nalaze u Francuskoj ključan je period koji počinje sa Napoleonovim osvajanjem Egipta 1798. godine. Ubrzo nakon osvojanja Egipta, Tunis i Maroko su u prvoj polovini 19. veka postali francuski protektorati, dok je Alžir zbog svojih značajnih prirodnih bogatstava postao njena kolonija. Međutim, period 19. veka je od izuzetne važnosti ne samo zbog teritorijalne ekspanzije Francuske već zbog činjenice da je taj period ostavio nesaglediv trag na vrednosno-intelektualnom nivou koji i dan-danas odsudno određuje dominantni vrednosni sistem Francuske. U doba ustoličavanja francuske republike intenzivno je rađeno na uspostavljanju i razvijanju republikanskog vida integracije sa ciljem proizvodnje jednakih građana nezavisno od njihovih etničkih, verskih, rasnih ili rodnih razlika. Duboko se verovalo da je takav model političkog uređenja u stanju da pruži odgovor na društvena i etnička trvenja koja su bila prisutna u devetnaestom veku. Navedeni model se zasnivao na idejama “apstraktnog univerzalizma” i krilatici “slobode, jednakosti i bratstva” (liberté, égalité, fraternité). Međutim, paralelno sa navedenim idejama koje su bile usmerene ka uspostavljanju pravednog i egalitarnog društva na teritoriji “evropske” Francuske, prekoputa, na drugoj obali Mediterana, odvijala se brutalna i krvava kolonizacija praćena neslućenim društveno-vrednosnim inžinjeringom kako bi se postigla potpuna anihilacija indigenih vrednosti muslimanske populacije Maroka, Tunisa i Alžira. O užasima koje je Francuska republika počinila tokom 19. i dobrim delom 20. veka i dan-danas se veoma malo govori. Razlog za nelagodu koja se javlja kod Francuza – ali i kod dogmatski ostrašćenih pobornika “prosvetiteljskih” vrednosti – kada moraju da se suoče s istorijskim činjenicama o počinjenim zločinima tokom perioda kolonizacije verovatno je najtačnije sublimirao francuski filozof Žan Pol Sartr konstatujući da “(Francuzi) nikako ne mogu da podnesu da budu prosuđivani i posmatrani kroz prizmu onih koje su kolonizovali” i nad čijim stanovništvom su duže od jednog veka sprovodili represiju i činili najgnusnije zločine u ime “civilizacijske misije”. Ono što je najstrašnije u kontekstu “civilizacijske misije”, koja se u praksi sprovodila tlačenjem, kulturocidom i genocidima, jeste da je ona sprovođena u ime prosvetiteljske ideje o “univerzalnim vrednostima” na osnovu kojih je po Francuzima jedino bilo moguće uspostaviti društva u kojima vladaju “sloboda, jednakost i bratstvo”.
Kulturkampf
Ono što je po Francuzima Alžirce, Marokance i Tunišane činilo pripadnicima druge, manje vredne rase, bio je islam. Na muslimane se gledalo kao na one koji su iracionalni, nepodesni i niže vrednosti, jer se u svojim životima vode kur’anskim učenjem. Na tom tragu je pisao Ernest Renan jedan od značajnih francuskih političkih teoretičara čije su rasističke ideje ostavile snažan trag na francusku misao i na ideju francuske nacije. On je smatrao da su “muslimani prve i najveće žrtve islama” i da je “najveća usluga koja može da im se učini da ih (drugi) oslobode od njega”. Takođe i Aleksis de Tokvil, još jedan od najznačajnijih francuskih političkih teoretičara, je imao slične stavove tvrdeći da “u čitavom svetu postoji veoma mali broj religija sa tako morbidnim posledicama kao što je to slučaj sa religijom Muhameda”. Osim toga Tokvil je davao i veoma “praktične” savete francuskim kolonijalnim snagama upućujući ih da “ako Francuska želi trajnu dominaciju ona mora da potpuno zbriše čitava naselja, a da stanovništvo raseli ili protera”. Ovu preporuku Tokvil je dalje razradio, predlažući kako dalje: “jednom kada počinimo tako veliko nasilje nad stanovništvom, ne smemo odstupiti od onih manjih nasilja koja su apsolutno neophodna kako bi se vlast konsolidovala”. Pod ta manja nasilja Tokvil je, verovatno, mislio na čitav set postupaka koje su francuske kolonijalne vlasti sprovele nakon što su porobile zemlje Magreba poput: zamene uzgoja pšenice proizvodnjom vina, ukidanja i otimanja privatnog vlasništva u korist komunalne svojine, kao i razvoja tržišne ekonomije umesto razmene (dobara). Naravno, to nije bilo sve. Osim pitanja proizvodnje i otimanja zemljišta i prirodnih bogatstava, ono što je daleko značajnije bilo jeste da se obračunaju sa sistemom vrednosti indigenog stanovništva. Tako se Džoan Skot, autorka knjige “Politika vela”, poslužila terminom kulturkampf, istoričara Edmunda Burka III, kako bi označila proces koji se ogledao u zatvaranju religijskih škola i biblioteka i potpunoj konfiskaciji nekretnina koje su pripadale islamskim institucijama. Proces kulturkampfa naročito je imao za cilj da se obračuna sa muslimanskim ženama koje su kolonizatori na najbizarnije načine pokušavali da ponize. Lucidne opservacije koje Džoan Skot iznosi povodom opsesije Francuza muslimanskim ženama tiču se pre svega skrivene perverznosti francuskih kolonizatora koja se temeljila na orijenalističkim narativima o haremima i konkubinatima. Ona navodi da je često osvajanje muslimanskih zemalja zapravo doživljavano kao “seksualno osvajanje”. O ovome jasno svedoči veliki broj silovanja muslimanskih žena od strane francuskih vojnika nakon što bi oni po prvi put osvajali određeni grad. Osim toga, Franc Fanon navodi kako je kolonizatore izluđivala ideja da im pokrivene žene nisu dostupne pogledu zbog čega je bila učestala praksa zlostavljanja muslimanki od strane francuskih vojnika koji su ih u javnosti obnažavali, navlačeći im kapuljače na glavu. Ovaj postupak se tumačio kao vid “osvete” pokrivenim muslimankama. Jer, sada su one bile te kojima je bio onemogućen vid i izložene pogledima franuskih vojnika, dok je njihov telesni integritet bio skrnavljen.
Ipak, nakon svega navedenog, čitav proces kolonizacije i kako Francuzi vide Arape svakako najslikovitije dočaravaju reči najznačajnije figure Francuske u 20. veku, generela Šarla de Gola iz 1959. godine:
Muslimani ne mogu biti integrisani u Francusku jer će je preplaviti. Mi smo iznad svega evropski narod bele rase, grčke i latinske kulture i hrišćanske veroispovesti… Muslimani, da li ste ih videli… sa turbanima na glavama obučene u galabije? Ako jeste, mogli ste da se uverite da oni nisu Francuzi! Probajte da pomešate ulje i sirće u boci i promućkajte je. Samo nakon jednog minuta oni će se opet razdvojiti. Arapi su Arapi, Francuzi su Francuzi!
Koliko navedeni pasus de Gola neodoljivo podseća na ideologiju arijevskog rasizma izlišno je i komentarisati, pri čemu je nevedeni citat dodatno odbojan kada se ima svest koliko su znoja, krvi i suza migranti prvog i drugog talasa iz arapskih zemalja prolili da bi Francusku podigli iz ruševina nakon Prvog i Drugog svetskog rata.
Republikanizam kao asimiliacijski projekat
Danas se republikanski model Francuske od apsolutne većine francuskih državljana koji poreklo vuku iz neke druge države doživljava kao agresivni vid asimilizacije i ekskluzivizma. Po njima, on danas počiva na zapadno-centričnom univerzalizmu, insistiranju na državnom centralizmu i laicizmu koji za cilj ima da poništi sve kulturne, etničke, verske i jezičke razlike. Zbog toga, ono što je važno konstatovati jeste da ideja o “apstraktnom univerzalizmu”, za šta se izdaje francuski model republikanizma, zapravo predstavlja agresivni i nekompromisni partikularistički (evropski) model akulturacije svih onih koji dolaze iz ne-evropskog prostora. Drugim rečima, “apstraktni univerzalizam” postavljen kao apsolutna i jedina istina postaje radikalna dogma koja nije u poziciji da bude u dijalogu sa Drugim, već jedino što može da učini, jeste da ga prvo poništi, a zatim asimiluje u svoj partikularistički svetopogled.
Međutim, ono što je ovde podjednako važno istaći, jeste ono što je profesor Ayhan Kaja u svojoj knjizi “Islam, migracija i integracija” pokazao nakon detaljnog empirijskog istraživanja. Istraživanje profesora Kaje nedvosmisleno je pokazalo da su državljani Francuske poreklom iz drugih država u izuzetno visokom procentu ispunili sve ono što se od njih zahteva kako bi postali francuski građani, ali da im zauzvrat nije ni izbliza omogućena društveno-politička integracija, već upravo suprotno. Oni se i dalje posmatraju kao nedovoljno lojalni građani. O tome najbolje govore novi oblici kulturkampfa poput maltretiranja vlasnika halal radnji da moraju da prodaju alkohol u svojim prodavnicama ili u insistiranju da francuske muslimanke skinu maramu s glave. Oba navedena primera neodoljivo podsećaju na oblike kulturkampfa iz kolonizacionog doba kada su vlasnike privrednih dobara terali da umesto pšenice uzgajaju vino i sve činili kako bi muslimanku učinili dostupnu svojim pogledima.
Ipak, verovatno najsvežiji ali i suštinski najotvoreniji oblik kulturkampfa jeste nedavna izjava predsednika Francuske Emanuela Makrona kada je rekao da “kako bi se očuvala nacionalna kohezija neophodna je potpuna reorganizacija islama u Francuskoj”. Naravno, nije teško pretpostaviti na šta Emanuel Makron misli kada kaže “potpuna reorganizacija islama”. Iz dosadašnjeg iskustva i istorije jasno je da Francuskoj ne pada na pamet da prihvati islam onakav kakvog ga muslimani doživljavaju, već da su jedino voljni da agresivnim i beskompromisnim intervencijama pokušaju da “skroje” islam koji će se uklopiti u njihovu dogmatsku i isključivu partikularističku sliku sveta. Ono što danas svedočimo u Francuskoj s jedne strane je izuzetno zabrinjavajuće zbog činjenice da se ništa nije promenilo u nastojanjima da se unište islamske vrednosti kako bi se muslimani napokon porobili, ali, s druge strane, ono što u isto vreme daje neizrecivu nadu i snagu za dalju borbu jeste upravo činjenica da u svojim namerama Francuzi nisu uspeli skoro puna dva veka uprkos upotrebi neizrecive sile i tlačenja, što nam jasno govori da su duh i vera jači od bilo koje materijalne sile koja se koristi kako bi ih slomila.
Tekst je originalno objavljen na Algoritam.net