Ivan Ejub Kostić

Piše: Ivan Ejub Kostić

Francuska kao i mnoge druge države koje se nalaze na tlu Evrope imaju iskustvo s islamskom civilizacijom i muslimanima više od deset vekova. Ipak, za razumevanje položaja u kome se danas muslimani nalaze u Francuskoj ključan je period koji počinje sa Napoleonovim osvajanjem Egipta 1798. godine. Ubrzo nakon osvojanja Egipta, Tunis i Maroko su u prvoj polovini 19. veka postali francuski protektorati, dok je Alžir zbog svojih značajnih prirodnih bogatstava postao njena kolonija. Međutim, period 19. veka je od izuzetne važnosti ne samo zbog teritorijalne ekspanzije Francuske već zbog činjenice da je taj period ostavio nesaglediv trag na vrednosno-intelektualnom nivou koji i dan-danas odsudno određuje dominantni vrednosni sistem Francuske. U doba ustoličavanja francuske republike intenzivno je rađeno na uspostavljanju i razvijanju republikanskog vida integracije sa ciljem proizvodnje jednakih građana nezavisno od njihovih etničkih, verskih, rasnih ili rodnih razlika. Duboko se verovalo da je takav model političkog uređenja u stanju da pruži odgovor na društvena i etnička trvenja koja su bila prisutna u devetnaestom veku. Navedeni model se zasnivao na idejama “apstraktnog univerzalizma” i krilatici “slobode, jednakosti i bratstva” (liberté, égalité, fraternité). Međutim, paralelno sa navedenim idejama koje su bile usmerene ka uspostavljanju pravednog i egalitarnog društva na teritoriji “evropske” Francuske, prekoputa, na drugoj obali Mediterana, odvijala se brutalna i krvava kolonizacija praćena neslućenim društveno-vrednosnim inžinjeringom kako bi se postigla potpuna anihilacija indigenih vrednosti muslimanske populacije Maroka, Tunisa i Alžira. O užasima koje je Francuska republika počinila tokom 19. i dobrim delom 20. veka i dan-danas se veoma malo govori. Razlog za nelagodu koja se javlja kod Francuza – ali i kod dogmatski ostrašćenih pobornika “prosvetiteljskih” vrednosti – kada moraju da se suoče s istorijskim činjenicama o počinjenim zločinima tokom perioda kolonizacije verovatno je najtačnije sublimirao francuski filozof Žan Pol Sartr konstatujući da “(Francuzi) nikako ne mogu da podnesu da budu prosuđivani i posmatrani kroz prizmu onih koje su kolonizovali” i nad čijim stanovništvom su duže od jednog veka sprovodili represiju i činili najgnusnije zločine u ime “civilizacijske misije”. Ono što je najstrašnije u kontekstu “civilizacijske misije”, koja se u praksi sprovodila tlačenjem, kulturocidom i genocidima, jeste da je ona sprovođena u ime prosvetiteljske ideje o “univerzalnim vrednostima” na osnovu kojih je po Francuzima jedino bilo moguće uspostaviti društva u kojima vladaju “sloboda, jednakost i bratstvo”.

Piše: Ivan Ejub Kostić

Hrišćanstvo je još od same pojave islama u 7. veku veoma negativno reagovalo na njega. U to doba prizemne i pogrdne depikcije verovesnika Muhameda apsolutno su dominirale hrišćanskim spisima koji su se bavili rađanjem nove verske zajednice. Razlog za tako nešto je bila percepcija spram islama kao religije koja se agresivno i munjevitom brzinom širila zbog čega je predstavljala direktnu pretnju hrišćanstvu. Osim vojnih osvajanja tokom veka i po od pojave islama naročito zabrinjavajuće je bila konkurencija i na teološkom polju gde je islam ponudio veoma privlačnu formu monoteizma koji je Jevanđelja ne samo inkorporirao u sopstvenu tradiciju već ih je hijerarhijski podredio Božjoj reči, to jest Kar’anu. U navedenom kontekstu lingvista Danijel Vitkus tačno konstatuje da uprkos što je Edvard Said u svom antologijskom delu Orijentalizam vremenski locirao “rođenje” orijentalističkog diskursa s Napolenovim osvajanjem Egipta 1798. godine on se na Zapadu zapravo etablirao značajno ranije – već od same pojave islama i njegovog ekspanzionizma između sedmog i dvanaestog veka. Na ovaj period u koji spadaju neuspešni krstaški pohodi na Bliski istok, osvajanje i vladanje Andaluzijom nadovezala se i snažna novovekovna dominacija Osmanskog carstva i njegova pretnja Evropi koja je trajala sve do kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka. Konstantan osećaj ugroženosti, kao i viševekovna kulturna inferiornost Evrope – usled činjenice da je tokom srednjeg veka islamska civilizacija bila daleko naprednija i inovativnija na poljima arhitekture, prava, literature i filozofije – rađala je permanentan strah i nelagodu na Zapadu koji su se u diskurzivno-ideološkom polju manifestovali preko potpuno distorzovane slike islamske civilizacije kao paganske i sklone idolopokloničkom, despotskom, krajnje okrutnom i nperijateljskom društveno-političkom uređenju.

Piše: Ivan Ejub Kostić

Predsednik Tunisa Kais Said done je 25. jula odluku kojom se razrešava dužnosti premijer Hišam Mašiši, suspenduje rad parlamenta na 30 dana i ukida imunitet svim poslanicima parlamenta. Odluku da povuče ovaj potez predsednik Said obrazložio je time da se kriza usled pandemije COVID-19 u zemlji značajno pogoršala i da je ekonomija u veoma lošem stanju. Utemeljenje za donošenje ovako radikalne i duboko problematične odluke Said je potkrepio tvrdnjama da mu pravo na takav potez garantuje član 80 Ustava Republike.

Piše: Ivan Ejub Kostić

Od početka puča vojna hunta kontroliše društvo u Egiptu putem straha o čemu svedoče mnogobrojni izveštaji međunarodnih organizacija. Glavni obračun vojne klike sa narodom Egipta počeo je avgusta 2013. godine sa Raba masakrom tokom kojeg je ubijeno više od hiljadu nedužnih civila, među kojima je bilo žene i dece. Hjuman Rajts Voč definisao je Raba masakar kao „jedno od najvećih masovnih ubistava mirnih demonstranata u jednom danu u istoriji modernog sveta”. O tome da je vojna hunta detaljno planirala brutalno smaknuće civila na Trgu Raba govori to da su mirni protestanti ubijani hicima iz snajpera s leđa i da su na lice događaja izvedeni tenkovi i brojna borna kola. Nakon počinjenog masakra državni vrh se nije zaustavio već je nastavio dalje sa proganjanjem, otmicama i mučenjem političkih neistomišljenika što je vremenom rezultiralo time da se u zatvorima širom Egipta nalazi preko 60.000 (!) političkih zatvorenika. Veliki broj zatočenih u egipatskim kazamatima umro je usled medicinskog nemara nakon izloženosti monstruoznim vidovima torture, među kojima i određen broj bivših parlamentaraca, ali i sam Mohamed Morsi, do sada jedini demokratski izabrani predsednik Egipta.

Piše: Ivan Ejub Kostić

Za nama je ostao još jedan Ramazan koji je za sobom ostavio gorčinu u ustima zbog dešavanja u okupiranoj Palestini. Ipak, ovaj put uprkos svireposti cionističkih okupatora koji i dalje nemilosrdno sprovode etničko čišćenje Palestinaca i pokušavaju da otmu i nasele tuđu zemlju, postoji i nekoliko naznaka za dozu optimizma, iako to možda na prvi pogled ne izgleda tako.

Piše: Ivan Ejub Kostić

Nakon potpisanog dogovora između Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) i cionističkog okupacionog režima predvođenog Benjaminom Netanyahuom glede budućnosti Palestine i njenog naroda, društvene mreže preplavio je hashtag na arapskom jeziku “el-tatbiju hajan” što u prevodu na bosansko-hrvatsko-srpski znači “normalizacija je izdaja”.

Ova reakcija apsolutne većine “običnih” muslimana širom sveta nažalost stoji usamljena i “nemoćna” i u potpunoj diskrapanciji s politikom koju zalivske autokratske države poput Saudijske Arabije i UAE već decenijama unazad (spro)vode. Glavni razlog za takvu diskrapanciju nesagledivih razmera jeste to što su u obe ove dve države volja i želje naroda obesmišljene i marginalozovane do krajnjih granica.