Piše: Ivan Ejub Kostić
Ideja o političkom i društvenom kvijetizmu je u potpunosti suprotna religijskim učenjima hrišćanstva i islama za šta kao primer najbolje mogu da nam posluže životi dvojice verovesnika Ise (a.s.) i Muhameda (a.s.) koji nas uče o značaju društveno-političkog aktivizma u cilju otklanjanja nepotizma, nepravde, korupcije i tiranije. O značaju političkog angažmana u islamu je na maestralan način pisao Shabir Akhtar u svojoj knjizi Islam kao politička religija, dok je Abdelgadir Hamid u knjizi Qur’an and Politicsna ubedljiv način pokazao koliko je društveno-političko delovanje bilo jedno od najznačajnijih odlika poslanstva Ise (a.s.).
Ipak, uprkos navedenim lekcijama koje su nam u amanet ostavili Isa (a.s.) i Muhamed (a.s.), i dalje često možemo da čujemo drugačije tvrdnje. Kako bi se društveni angažman muslimana doveo u pitanje po pravilu se koristi teza o fesadu, to jest društvenoj korupciji, do koje bi on mogao da dovede. Najčešća argumentacija kojom se služe oni koji žele da podupru ovu tezu jeste da je i “nepravedni sulh bolji od fesada”. Naravno, ova tvrdnja je posve logički neodrživa pre svega zbog proste činjenice jer “nepravedni sulh” – što bi u izvornom kur’anskom značenju označavalo “nepravednu arbitražu, poravnjanje” – sam po sebi predstavlja svojevrsni oblik fesada, to jest korupcije. Ideja o “nepravednom sulhu” kao “manjem zlu” je i u nedvosmislenoj suprotnosti sa kur’anskom porukom koja nam u suri Hudžarat jasno kazuje: “Ako se dvije skupine vjernika sukobe, izmirite ih; a ako jedna od njih ipak učini nasilje drugoj, onda se borite protiv one koja je učinila nasilje sve dok se Allahovim propisima ne prikloni. Pa ako se prikloni, onda ih nepristrasno izmirite i budite pravedni; Allah, zaista pravedne voli.” (Kur’an 49:9)
No, ova neizrecivo opasna relativizacija kur’anskih uputa i ideje pravičnosti predstavlja knjiški primer jedne još važnije distorzije kojom se zarad ličnih interesa i interesa vladajućih struktura mnogobrojni reakcionarni alimi širom sveta služe kako bi održali status-kvo sistemskog nereda, korupcije i nepotističke političke kulture u muslimanskome svetu. Naime, radi se o trendu potčinjavanja sulha – koji kao što smo već naveli u izvornom kur’anskom značenju znači “posredovanje, arbitraža, izmirenje” – ovlastima izvršnih vlasti. Gledano iz perspektive savremenih, pravno uređenih država postoji jasno razgraničenje između izvršne vlasti i sudstva. Naravno, s razlogom. Jer, upravo je sudstvo ono koje danas ima ulogu nezavisnog “posredništva” i “arbitraže” i moć da pravično zaključi “poravnjanje” između dve suprotstavljene strane, upravo onako kako se u izvornom kur’anskom značenju i referira na reč sulh. Nažalost, nezavisno sudstvo je danas nepostojeće u muslimanskom svetu, pa samim time i mogućnost za pravičan sulh u slučaju da postoji nesporazum između izvršne vlasti i naroda. Oportunistički i najčešće tradicionalistički nastrojena ulema nema dovoljno hrabrosti da ukaže na neophodnost vladavine prava jer pravično uređenje ne ide u prilog korumpiranim vlastodržcima koji bi u takvom društveno-političkom poretku morali da odgovaraju za svoja nedela pred nezavisnim sudskim organima. Umesto toga ulema uporno pasivizira i odvraća građane od propitivanja načina na koji vlast obnaša funkciju koju su joj građani poverili, čime poništava i samu mogućnost postojanja nezavisnog arbitrarnog tela koje ne bi bilo pod kontrolom izvršne vlasti. Ovakvim postupkom ulema ne samo da vlastodržce stavlja iznad zakona i prava već ukida i jedinu granu vlasti koja treba da garantuje pravičnost u društveno-političkom životu čime direktno omogućava uspostavu diktature, tiranije i fesadskog oblika vlasti kao validnog. No, tu nije kraj. Ulema u svojoj podatnosti uzurpatorima vlasti odlazi i korak dalje. U slučaju da građani ne pristanu na takav neislamski, nepravedni društveno-politički poredak ona proglašava njih, a ne korumpirane vlastodržce, onima koji zapravo čine fesad, to jest onima koji korumpiraju društvo, što predstavlja vrhunac cinizma. Da stvar bude do kraja tragična reakcionarna ulema je tokom novije istorije ovu ulogu igrala tako što je pokazala spremnost da zatvori oči i pred najmučkijim metodama vlastodržaca u suzbijanju narodnog nezadovoljstva. Hapšenje, mučenje, otmice i ubijanja neistomišljenika i onih koji zahtevaju pravičnu i odgovornu vlast je u muslimanskom svetu postala uobičajena praksa. Čak ni brutalna upotreba oružane sile vlasti protiv mirnih građanskih protesta nije nešto što je za današnju oportunističku ulemu haram i fesad.
Nažalost, sve navedeno je daleko od odnosa koji su verovesnici imali prema društveno-političkoj nepravdi i društva kakvom su putem svog aktivnog delovanja oni težili. Isa (a.s) i Muhamed (a.s.) bi iz perspektive današnje uleme bili doživljeni kao svojevrsni mufsidi. Imajući ovo poraznu činjenicu u vidu na nama je da uporno podsećamo na one dimenzije života verovesnika koje nam govore da su oni bili spremni da polože i svoje živote za pravična društva. No, kako navedena činjenica ne bi ostala samo u domenu pukog podsećanja, muslimani širom sveta moraju i na aktivan način da počnu da se ugledaju na primere verovesnika tako što će otvoreno da iskazuju nezadovljstvo i građansku neposlušnost u situacijama kada u društvu divljaju nepotizam, tortura, tiranija, korupcija i laž. Osim primera verovesnika i kur’anski ajeti, poput onoga o tome da “Allah neće izmeniti jedan narod dok on sam sebe ne izmeni” nam jasno ukazuju da bez aktivnog i beskompromisnog uključivanja u društeno-političke procese nećemo biti u poziciji da oblikujemo budućnost svojih društava u skladu sa islamskim principima pravičnosti i blagostanja.
Tekst je originalno objavljen na Algoritam.net