Foto: Istinomer
Zapad mora duboko da preispita svoje operacije na Bliskom istoku, da tim državama ne nameće gotova rešenja, preslikavajući ih iz drugih društava, nego da shvati osobenosti tog prostora, kaže u razgovoru za Istinomer islamolog Ivan Ejub Kostić, izvršni direktor i jedan od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok. On ističe da se čak 1,5 milijardi muslimana gnuša pripadnika Islamske države (ISIL), jer „tih nekoliko desetina hiljada umobolnika drže kao taoce čitav muslimanski svet“. Oni su kidnaperi islama i islamskih ideja, smatra Kostić.
“Teroristi sebe vide kao borce za slobodu, pribegavajući gerilskim vidovima borbe. Zapad mora da razmišlja o motivima tih ljudi. Oni razmišljaju: ako nama stradaju civili, ubijaćemo i mi njihove. Naravno da je to za najstrožu osudu, međutim neophodno je da razumemo kako razmišljaju te militantne grupe. Pre izvesnog vremena Žoselin Cezari, koja je jedna od vodećih svetskih islamologa, izvrsno je primetila da je teorija o sukobu civilizacija koju je afirmisao Semjuel Hantington i koja je veoma popularna na Zapadu, ideja koja se savršeno uklapa u razmišljanja radikalnih džihadista. Ona im služi kao svojevrstan dokaz da je sukob neizbežan. Tako da sada imamo s jedne strane intervencionističku politiku zapadnih zemalja i ubeđenja o suprotstavljenosti hrišćanske Evrope i islama i s druge strane radikalne džihadiste. Oni predstavljaju isti novčić, samo različite njegove strane. Mora da se shvati da ovako ne može dalje, da tempirana bomba na Bliskom istoku neće moći da se kontroliše ako se sve bude rešavalo na dosadašnji način.”
Neretko se može čuti da je džihad osnova islama.
Džihad konkretno znači trud, napor. To je prvenstveno napor da unaprediš samog sebe, usavršiš se da budeš što bolji vernik, ljudsko biće. Pored toga, u islamskoj misli postoji i tumačenje džihada kao odbrambenog rata. U današnje vreme džihadistički ekstremisti su iskrivili te ideje do neprepoznatljivosti. Njihova ideologija tumači džihad kao ofanzivni koncept. Smatraju da je njihov zadatak oslobađanje svih onih koji ne žive pod islamskom vlašću.
Da li je militantnost svojstvena islamu?
Terorizam se nikako ne sme povezivati sa islamom, već sa političkim delovanjem tih grupa. S druge strane, tačno je da islam ne priznaje odvajanje politike od vere zbog čega se često dešava da razne grupe koje su inspirisane islamskim učenjem ulaze u sferu politike. Međutim, ponavljam da se o ovim džihadističkim grupama nikako ne sme raspravljati u okvirima islamskog učenja.
Mnoge je iznenadila pojava ISIS-a.
ISIS je izdanak al-Kaide i drugih sličnih terorističkih organizacija, koje su nastale kao frankenštajnski produkt američkih službi kako bi se dobio rat u Avganistanu protiv Sovjetskog Saveza. Dodatna radikalizacija ovih pojedinaca, koji su već bili značajno radikalnih ubeđenja, desio se u američkim zatvorima u Iraku i Avganistanu, u kojima su bili zatočeni i gde su prošli stravične torture. Takođe, u zemljama poput Egipta je došlo do radikalizacije pojedinih pripadnika Muslimanske braće koji se nikako ne smeju dovoditi u vezu s ovim radikalnim džihadistima. Njihova ideologija je značajno drugačija. Međutim, kao plod stravične represije u vreme Nasera i kasnije Mubaraka došlo je do radikalizacije pojedinih članova te organizacije.
Oni su opasnost i za islam?
Apsolutno najveći broj njihovih žrtava su upravo muslimani. Oni vrše egzekucije desetina hiljada onih koje smatraju nevernicima, tačnije ubijaju one koji su na bilo koji način sarađivali sa „neverničkim“ režimima, a za njih su to i Asadov i režim Sadama Huseina, ali i vlast postavljena nakon pada Huseina. Takođe, vrše masovno istrebljivanje šiitskih muslimana i drugih manjih verskih zajednica poput jazida, alevita i tako dalje. Oni na krajnje agresivan način žele da nametnu, ostvare vezu sa islamom, kako bi na taj način u očima muslimana ostvarili legitimitet za to što rade, pri čemu predstavljaju sebe kao mučenike koji žrtvuju svoje živote na Božjem putu za pravdu i istinu. Nažalost, zbog njihovih umobolnih akcija, najveći ceh će plaćati obični ljudi, muslimani, koji se apsolutno ne slažu s njihovim idejama.
Rat u Siriji počeo je još pre nekoliko godina, zašto je veliki talas izbeglica krenuo tek sada?
Mnogi misle da su sve ovo izbeglice iz Sirije, ali to nije tako. Konkretno, bio sam prisutan među izbeglicama na proslavi Bajrama u Beogradu i od 50 onih koji su klanjali namaz, bilo je njih 49 iz Avganistana i samo jedan Arapin. Takođe, među izbeglicama se nalazi i značajan broj Iračana. Što jasno pokazuje da je ova migrantska kriza dalekosežna posledica rata protiv terorizma koji je počeo 2003. godine. Ne verujem u teorije zavere da je ceo izbeglički talas dirigovan, pre bih rekao da se sve dešava spontano, jer je stanje u kojima ti ljudi godinama žive neizdrživo. I Irak i Avganistan su u strahovito teškom stanju. Oni su sada videli priliku da se dokopaju Evrope i to i pokušavaju. Međutim, nemam razumevanja da se od Evrope očekuje da primi sve izbeglice.
Postavlja se pitanje zašto odlaze isključivo u zemlje EU, a ne u SAD ili bogatije zemlje iz svog regiona, poput Saudijske Arabije ili Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Idu i u te zemlje. To je medijska manipulacija. Saudijska Arabija, Kuvajt i Katar primili su određeni broj izbeglica, mada se ne radi o nekom značajnijem broju ljudi. Takođe, mnogobrojne izbeglice iz Avganistana je primio Iran. Ipak, važno je znati da su zemlje Persijskog zaliva strogo klasno ustrojene i da bi izbeglice tamo bile na krajnjoj društvenoj margini. Takođe, u isto vreme postoji potpuno romantizovana slika Evrope među emigrantima, kao kontinenta blagostanja i prilika. Potpuno su nesvesni u kakvim se unutrašnjim problemima nalazi Evropa. Takođe, moramo da budemo racionalni i kažemo da određen broj tih ljudi nije kvalifikovana radna snaga i da bi se veoma teško integrisali u evropsko društvo.
Kako će se veliki broj izbeglica uklopiti u evropski sistem i da li je realno očekivati da oni većinom žive u zatvorenim zajednicama kao što je to sada slučaj u nekim zemljama? Akademik Enes Karić ističe da se Evropa nikada neće odreći svog sekularizma, kao što se ni muslimani neće nikada odreći svog islamskog predznaka.
Ako i pretpostavimo da Evropa primi sve te ljude, postavlja se pitanje ko će onda za nekoliko godina, jer valjda očekujemo da se stanje na Bliskom istoku reši i da ISIS bude poražen, da podiže i razvija te zemlje. Evropa bi morala da bude oprezna koga prima, ona mora da razvije neki vid strategije.
Ali, teško je imati takvu strategiju u situaciji kada hiljade ljudi beži od rata.
Slažem se, ali mislim da nije dobro podići rampu i primiti sve izbeglice nasumice, već se mora pronaći neko rešenje. Oni ne žele da ostanu u zemljama kroz koje prolaze, već svi hoće, uglavnom, u Nemačku i nordijske zemlje. Što je apsolutno nerealno očekivanje. Takođe, mislim da je pitanje evropskog sekularnog uređenja i muslimana koji nisu sposobni da u njemu žive zlonamerno i da dolazi od desno orijentisanih evropskih grupa ili radikalno levih, koji automatski smatraju da religija nije kompatibilna sa evropskim vrednostima. Ne mislim da je sve tako crno-belo. Veliki broj tih ljudi dolaze takođe iz sekularnih zemalja. Sirija i Irak su potpuno sekularne zemlje. Međutim, ako se nekontrolisano primi veliki broj migranata, doći ćemo u situaciju da ulicama šetaju nezaposleni imigranti, potpuno neintegrisani u društvo, što će biti fenomenalan izgovor za rast ekstremne desnice u Evropi. Njoj će to biti sjajan povod da još agresivnije insistira na tezama da Evropi preti katastrofa i da će je “muslimani porobiti”. Od ovakve atmosfere najviše će trpeti muslimani koji već žive u Evropi, koji Evropu smatraju svojom zemljom i kojoj su lojalni građani. Odgovornost Evrope je velika. Ona mora da nađe način da drži konce u svojim rukama.
Kada kažete da Zapad ne bi trebalo da zemljama Bliskog istoka nameće političke modele koji nisu svojstveni tom regionu, da li je realno očekivati da onda ti ljudi u Evropi prihvate obrasce koji im nisu bliski?
Mislim da će svi morati da shvate da Evropa, koliko god to evropocentricima neprijatno zvučalo, više nije hrišćanska niti “evropska”. U njoj živi desetine miliona muslimana. Mora da se dodatno razvija građansko društvo i radi na ideji interkulturalnosti. Naravno, moraju da postoje pravila koja su za sve građane ista i koja moraju svi da poštuju. Ali, takođe, ne može se očekivati da se jednima učitavaju vrednosti drugih. Evropa je htela različitost i nju konstantno i ističe kao nešto pozitivno. Nju su nakon Drugog svetskog rata, kada je bila razrušena, u određenoj meri dizali upravo migranti. Pedesetih i šezdesetih godina iz Alžira, Maroka, Tunisa bio je značajan talas migranata koji su došli u Francusku, dok u Britaniji u to doba imamo značajan priliv stanovništva iz Pakistana i Bangladeša; Turci su sedamdesetih godina došli u Nemačku, a treći talas muslimana je devedesetih godina stigao sa Kosova i iz Bosne. Neretko se Evropa u tim odnosima postavljala licemerno, računajući da će ti ljudi doći da obave određene poslove, zarade novac i odu kući. Međutim, mnogi od njih su odlučili da ostanu u Evropi i budu deo društva. S druge strane, nikako ne opravdam radikalne oblike onih koji ne žele da se prilagode društvima u koja su došli, ali, ponavljam, i Evropa mora da shvati da nije više samo hrišćanska i evropska teritorija. Pre je ona abrahamsko (avramsko, ibrahimovsko) nasleđe tri monoteističke religije, jer je interakcija između islamske civilizacije i Evrope konstantna. Na primer, mnogi rukopisi iz Stare Grčke, koji su spaljivani, sačuvani su na Bliskom istoku i odatle su ponovo našli put ka srednjovekovnoj hrišćanskoj Evropi, putem islamske civilizacije. Trebalo bi da se radi na kulturološkom jedinstvu, za koje i te kako ima osnova.
Deluje da se u Srbiji problemi Bliskog istoka čine dalekim. Možda se situacija malo promenila nakon direktnog susreta sa izbeglicama iz tog dela sveta.
Srbija se veoma dobro ponela prema migrantima, naročito ako njen stav uporedimo sa susednim zemljama. Građani su ih lepo dočekali, bile su mnogobrojne humanitarne akcije. S druge strane, ne bi valjalo da je to vlast radila zbog političkih poena i nadmudrivanja u regionu. Lep gest je i to što je premijer Vučić nakon stravičnog zločina u Parizu citirao poslanika Muhameda kada je govorio o egalitarizmu koji islam propoveda. U Srbiji ljudi veoma malo znaju o islamu. Reč islam se tvori od korena s-l-m koji takođe daje i reč salam što znači mir, a salam alejkum znači „mir s tobom“. To je religija koja nema agresiju u sebi, ali kao i svaka druga religija ili ideja može da se izvrne naopačke i pogrešno predstavi. Veoma retko se govori da je islamska civilizacija vekovima obuhvatala teritoriju od Maroka do Indonezije, da je dala veliki broj mislilaca, arhitekata, filozofa. Da je vekovima bila vodeća svetska civilizacija. Velika je šteta što muslimani na našim prostorima ne rade više na tome da kvalitetnije predstave svoje nasleđe.
Intervju je preuzet s sajta Istinomer.