Piše: Ivan Ejub Kostić
Pre skoro dve godine u Beogradu, u prostorijama Beogradske otvorene škole (BOŠ) održano je predavanje pod naslovom “Arapsko proleće”. Predavanje je održao dr Rafael Izraeli profesor na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu i autor knjige “Islamikaze”. Na predavanju su se u “probranoj” publici između ostalih našli i dva pravoslavna sveštenika Srpske pravoslavne crkve, jedan istoričar koji je ujedno i član Srpske akademije nauke i umetnosti, jedan redovni profesor Katedre za orijentalistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu i jedan apologeta ratnih zločina počinjenih za vreme rata devedesetih godina u Bosni i Hercegovini nad muslimanskim stanovništvom.
Tokom izlaganja dr Izraeli je izneo fascinantan broj falsifikovanih podataka, poluistina i tendencioznih tumačenja aktuelnih dešavanja na Bliskom istoku, a sve sa ciljem da se razračuna s “islamističkom” nemani koja preti “slobodnoj” i “demokratskoj” državi Izrael i čitavom regionu. Naravno, dr Izraeli se tu služio potpuno esencijalističkim pristupom poistovećujući najraznoraznije aktere aktuelnih dešavanja na Bliskom istoku i sve ih svodeći pod krovni naziv “islamisti”. Ovakav pristup, shodno tome da sam pre predavanja bio upoznat s stavovima dr Izraelija, me nije ni malo iznenadio, čak mi je sasvim bio očekivan. Svakako i interesovanje za predavanje dr Izraelija od gore pomenutih intelektualaca i društveno angažovanih ličnosti me takođe nije ni malo iznenadilo, pre svega zbog činjenice da je islamofobno i (neo)orijentalističko shvatanje sveta u kome živimo duboko ukorenjeno u jednom delu ovdašnjeg naučnog diskursa i svesti.
Međutim, jedan sasvim drugi događaj od pre neki dan me je neodoljivo podsetio po svojoj poruci i suštini na ovo ne toliko važno i ukratko sažeto predavanje dr Izraelija. S tim što me je ovaj događaj, za razliku od očekivanih islamofobnih stavova dr Izraelija, veoma (neprijatno) iznenadio. Radi se o fejsbuk postu jednog od najviše rangiranih zvaničnika u jednoj od dve Islamske zajednice koja deluje u Srbiji. Fejsbuk objava je zapravo fotografija na kojoj na jednoj njenoj polovini možemo da vidimo čoveka s bradom i kalašnjikovim preko ramena kako u ruci drži odrubljenu čovečiju glavu. Iznad prikaza ovoga čoveka stoji natpis “islamista”. Na drugoj polovini fotografije je prikazan islamski bogoslov s ahmedijom na glavi kako se veselo osmehujući, pun ljubavi i blaženstva, igra s mačkom. Iznad ovog čoveka na fotografiji stoji natpis “musliman”. Ovako duboko dihotomni i esencijalistički stavovi od strane duhovnog lica koje bi, ako ni zbog čega drugog zbog svog položaja u Islamskoj zajednici moralo da bude upoznato kako se s terminom “islamista” perfidno manipuliše, su veoma zabrinjavajući. U Srbiji nema puno onih (intelektualaca, bogoslova,publicista,itd.) koji imaju znanje, a možda ni dovoljno dobre volje, da precizno i tačno približe građanima Srbije ko se najčešće označava terminom “islamisti”, a ko su zapravo ljudi koji se fotografišu s odrubljenim glavama u ime islama. Pogotovu ovakav vid promovisanja površne i pojednostavljene predstave “islamista”, bez dodatnog objašnjenja, predstavlja mnogo ozbiljniji problem kada on dolazi upravo od onoga ko je zadužen da ne samo vodi računa o reprezentaciji islama u zemlji gde većinsko stanovništvo čine nemuslimani, već da vodi brigu i o samim muslimanima Srbije.
Objavljena fotografija na Fejsbuku.
Prvo, ono što je na početku važno istaći kada se govori o terminu “islamista“, jeste da je on neologizam skovan s ideološkim pretenzijama na Zapadu i da je najčešće odbacivan od strane muslimana koje su zapadni naučnici identifikovali kao takve. Međutim, uprkos toj činjenici danas svedočimo da je termin „islamista“ ušao u široku upotrebu, kako na Zapadu, tako i na Istoku, zbog čega je od esencijalne važnosti da se povuče jasna distinkcija između onih koji su označeni (najčešće protiv svoje volje) kao „islamisti“ i radikalno fundamentalističkih ideologa i pokreta koji se vode tekfirsko-džihadističkim idejama.
Oni koji se danas najčešće označavaju „islamistima” nemaju nikakve veze s radikalnim terorističko-paravojnim organizacijama, koje pod okriljem religije (u ovom slučaju islama) šetaju levo desno po Bliskom istoku,Severnoj i Subsaharskoj Africi sejući smrt, haos i bezumlje. Nasuprot njima, pojam “islamisti” se u mnogo većem broju slučajeva koristi za pristalice društveno-političkih pokreta koji se vode islamskim principima u svom legitimnom političkom delovanju, verujući da je islam sveobuhvatan način života, nerazdvojiv i od sfere politike. Naravno, korišćenje spornog termina „islamisti“ za sasvim različite i nespojive pokreta nije ni malo slučajan, već se putem njega sistematično radi na delegitimizaciji ličnosti, pokreta i partija koji se decenijama bore protiv dominacije zapadnih sila i zarad istinske nezavisnosti svojih zemalja. Danas su„islamisti” nakon više decenijskog progona od strane pseudosekularnih diktatorskih režima širom Bliskog istoka i tendencioznog i lažnog predstavljanja od strane zapadnih medija, naučnika i publicista uspeli da pokažu i u praksi da su oni sposobni da “poštuju” demokratska pravila političke “igre”. Pored toga, objavljivanje ovakve fotografije u vreme kada su pripadnici Muslimanske braće, najuticajnijeg “islamističkog” pokreta, u najskorijoj prošlosti prošli kroz najveći masakr u istoriji Egipta i kada su zabranjeni pod izgovorom da su “teroristička organizacija“, svakodnevno trpeći nezapamćenu represiju od strane egipatske vojne hunte, dodatno je neprihvatljivo. U poslednjih nekoliko meseci čini se da su Muslimanska braća prepuštena na milost i nemilost vojnoj hunti od strane čitavog sveta. Jedino ko i dalje javno iskazuje negodovanje i ko ima principijelno dosledan stav, jesu turski zvaničnici pre svih turski premijer Tajip Erdogan i ministar spoljnih poslova Ahmed Davutoglu,kao i predstavnici tunišanske partije el Nahda, na čijem čelu je jedan od najumnijih islamskih mislilaca i aktivista današnjice Rašid el Ganuši. Nije ni potrebno mnogo razmišljati kakav bi stav o ovakvoj autoorijentalističko-islamofobnoj fotografiji,na kojoj su “islamisti” prikazani kao primordijalni divljaci koji seku glave i trofejno se fotografišu imali mnogi (ne)islamski mislioci,bogoslovi i aktivisti koji su proveli decenije pokušavajući da dokažu i pokažu da su demoislamske partije vođene islamskim principima (čitaj “islamisti”) u potpunom saglasju s demokratskim načelima.
Takođe, i o drugom delu fotografije bi imalo dosta toga da se kaže. Ovde je, u stvari, banalizovano stavljenznak jednakosti između “dobrodušnog” muslimana i islamskog bogoslova (alima) praksa na koju su mnogi islamski mislioci tokom istorije ukazivali kao na potencijalnu opasnost “institucionalizacije” i “prisvajanja” vere od strane uleme kao privilegovane “Božje kaste”. Ulema se nije još oslobodila stare optužbe za koketiranje i podaništvo korumpiranim i diktatorskim režimima, pojava koju srećemo počev od oca panislamizma i velikog devetnaestovekovnog mislioca el Afganija, pa sve do današnjih dana. Takođe, tekstovi i radovi Adema Bise, bošnjačkog islamskog mislioca, najbolje mogu da nam posvedoče o veoma sličnoj percepciji spram uleme kao najvećeg “kočničara” islama i na našim prostorima. On u jednom svom delu kaže : “Klerikalizam počinje u islamu onim momentom čim je imam postao stalan i plaćen službenik, i to ne izabran, a to seže u prva stoljeća po Hidžretu.” Isto tako, slična razmišljanja mogu da se pronađu upravo i kod osnivača Muslimanske braće Hasana el Bane koji je jednom prilikom u razgovoru rekao nekom alimu : “Moj poštovani šejhu, ako propuštate da radite u ime Boga, onda barem radite za platu koju primate u ime islama. Jer, ako li islam iščezne, vi, ulema, nećete naći hrane za jelo, niti novca za trošenje. Stoga, barem uradite nešto da zaštitite vlastite interese, čak i ako propustite zaštititi interese islama.”
Manje populizma od strane srbijanske uleme, povlađivanja (nekim“domaćim” čitaocima) i shvatanja “islamske zajednice” prvenstveno iz uske nacionalne perspektive, a više solidarnosti u teškim i kritičnim trenucima svećim delom islamskog sveta koji se grčevito bori da povrati svoj identitet i slobodu ne bi bilo na odmet.