Prikaz knjige “Contemporary arab broadcast media”

El Mustapha Lahlali, Contemporary arab broadcast media, Edinburgh University Press, Edinburgh, 2011.

Proliferacija satelitskih kanala u arapskom svetu je u velikoj meri dovela do potrebe pojedinih kanala da usvoje sebi svojstvena ideološka, stilska i programska opredeljenja. Mustafa Lahlali je u knjizi “Contemporary Arab Broadcast Media“ dao sebi za zadatak da putem kritičke analize diskursa izveštavanja tri satelitska kanala o jednom specifičnom konfliktu pokaže ideološku raznolikost  arapske satelitske mreže. Na tom tragu, Lahlali je sebi u knjizi postavio za cilj da da odgovor na dva osnovna pitanja : 1. Da li se kanali koriste istim jezikom i diskusrom u svojim medijskim izveštavanjima o konfliktu ? A ako ne, zašto, ne ?  i 2. Koja je njihova strategija imenovanja i etiketiranja? Da li u tom procesu poseduju slične atributivne strategije ? Analizu koju je Lahlali ponoudio može biti veoma zanimljiva i u svetlu trenutnih dešavanja na Bliskom istoku.

Kako bi dao odgovore na ova pitanja autor se odlučio za „okvir“ kritičke diskurzivne analize Normana Ferklafa (Norman Fairclough), smatrajući da on pruža najadekvatnije „oružije i mehanizme za bavljenje tekstom u njegovom širem socijalnom, kulturnom i političkom kontekstu“. Tri satelitska kanala koje je Lahlali odabrao za analizu su : al Džazira, al Arabija i al Hurra, a konflikt između Hezbolaha i Izraela iz 2006. je uzeo kao uzorak za diskurzivnu analizu. Teško je a da se ne primeti da je na samom početku knjige prilikom eksplikacije pitanja – zašto se odlučio baš na ova tri kanala, Lahlali izneo vrlo autoritativan zaključak da se za njih opredelio zbog njihovih različitih stavova, potkrepljujući tu svoju tvrdnju činjenicom da su kanali sponzorisani od tri različite strane koje igraju sasvim polarizovane političke uloge u regionu. Ovakva Lahlalijeva tvrdnja je u najmanju ruku veoma diskutabilna, ako se ima na umu uloga Saudijske Arabije kao saveznika Sjedinjenih Američkih Država (SAD), koja je poslednje dve decenije od krucijalnog značaja za geopolitičko stanje  u regionu. Takođe, činjenice koje Lahlali iznosi nadalje u knjizi o tome da su i al Hurra, koju finansiara SAD, i al Arabija, sponzorisana od strane saudijskog šeiha Valid al-Ibrahima, nastale kao reakcija na izveštavanje i rastuću popularnost al Džazire zbog njene ideološke agende samo idu u prilog sumnji u Lahlalijevo već pomenuto obrazloženje za analizu baš odabrane tri stanice zbog različitih programskih profila. Pre svega jer programske orijentacije al Hurre i al Arabije iako nisu potpuno iste, imaju u velikom broju slučajeva istovetne ciljeve. Takođe, neophodno je ukazati na još jedan veoma značajan autorov propust.  Naime, polazeći od činjenice da je autor odlučio da se bavi kritičkom analizom diskursa secifičnog događaja, očekivalo se da će nam autor objasniti i razlog zbog čega je odabrao baš sukob Izraela i Hezbolaha iz 2006. godine koji je trajao tridesetčetiri dana i koji je završen donošenjem rezolucije 1701 od strane Ujedinjenih nacija. Međutim, tako nešto je upotpunosti izostalo iz knjige. Odgovor na ovo pitanje autor nije dao niti u jednom jedinom pasusu. Ovo je naročito zbunjujuće,  jer pažljivom čitaocu tokom čitave knjige moraju da padnu na pamet nekolicina konflikata koji su možda mogli i bolje da se iskoriste u svrhe komparativne analize diskursa.

Knjiga u prvom poglavlju daje veoma iscrpan osvrt na istorijat arapskih medija, osvrt u kojem Lahlali veoma podrobno analizira proces razvoja medija većine arapskih zemalja širom Bliskog istoka i Severne Afrike. Istorijsku podelu razvoja arapskih medija Lahlali deli u tri faze : 1. Kolonijalnu fazu 2. Post-kolonijalnu fazu i 3. Fazu tokom devedesetih godina 20. veka. Prvo poglavlje koje se bavi istorijatom arapskih medija, kao i drugo koje se bavi uticajem globalnih medijskih trendova na način na koji arapski mediji fukncionišu danas, ima veoma malo veze s inicijalnom temom s kojom nas je autor upoznao da će biti predmet njegovog istraživanja. Uprkos tome autor ovim poglavljima bez jasne namere posvećuje preko polovine knjige. U trećem poglavlju Lahlali se okreće “predstavljanju” tri pomenuta kanala. Najveći deo svoje pažnje poklanja al Džaziri, što je u mnogome i logično, pre svega zbog činjenice da je daleko najgledanija televizijska stanica u arapskom svetu, kao i zbog uloge koju ova stanica igra u turbulentnim dešavanjima na Bliskom istoku nakon 11. septembra 2001. godine. Zanimljivo je da nam autor u ovom poglavlju, pre nego što je i pristupio komparativnoj analizi diskursa, na jedan veoma suptilan, ali i na podosta proizvoljan način sugeriše da je al Džazira “objektivnija” i “slobodnija” stanica od druge dve. S ovakvom “pripremom” čitaoca, on pristupa svom “istraživačkom poduhvatu” u četvrtom i ujedno poslednjem poglavlju knjige. U njemu se upoznajemo s autorovom metodom studija, definicijom diskursa, objašnjenjima šta je kritička analiza, zašto se autor opredelio za kritičku analizu diskursa i šta njom želi da postigne, kao i zbog čega se baš odlučio za  Ferklafov okvir kritičke analize diskursa.

U kritičkoj analizi diskursa tri kanala Lahlali se odlučio da akcenat stavi na analizu “leksičke selekcije”, koja po njemu najbolje odražava stavove, ubeđenja i vrednosti onoga ko vrši leksički odabir. Pored toga, Lahlali tvrdi, da su mediji putem leksičke selekcije takođe u poziciji i da “mobilišu, povećaju osećaj besa i dovedu do društvene akcije”. Nadovezujući se na ispitivanje leksičke selekcije, Lahlali se okreće i ispitivanju “strategije imenovanja” (naming strategy) i “strategije etiketiranja” (labelling strategy), koje mediji koriste kako bi kreirali “partikularnu propagandističku ideologiju, ili stereotipne slike kao deo izražavanja mišjenja”. Analizom strategije imenovanja i etiketiranja učesnika, aktivnosti i događaja tokom konflikta između Izraela i Hezbolaha Lahlali pokazuje da tri stanice koriste značajno drugačije leksičke odabire kroz koje možemo da iščitamo i njihove političke orijentacije. Rezultate svog istraživanja imenovanja, etiketiranja i leksičke selekcije Lahlali je predstavio uporednom tabelom:

Iz tabele možemo zaista da uočimo da stanice u svom izveštavanju pribegavaju različitim imenovanjima, a često i različitom etiketiranju. Ono što može da se primeti iz rezultata koje je Lahlali izneo, jeste velika sličnost između izveštavanja al Arabije i al Hurre. Jedina “značajnija” razlika koja pada u oči između ova dva kanala, jeste imenovanje hezbolahovih boraca, koje al Arabija etiketira kao “šiitske borce”. Ova razlika je sasvim razumljiva kada se sagleda iz ugla animoziteta i rivaliteta koji postoji između Saudijske Arabije i Irana i njihove borbe za dominaciju u regionu.

Na kraju, Lahlali na osnovu rezultata istraživanja ukazuje na to da političke agende i jasni interesi stoje iza pomenutih kanala i da se oni mogu detektovati kroz jezik koji oni koriste u svojim izveštavanjima.

Međutim, ostaje otvoreno pitanje koje se tiče stava Lahlalija o tome da je al Džazira “najslobodniji” i “najobjektivniji” mediji od tri ispitana, pogotovu ako se vodimo Lahlalijevim odabirom sukoba iz 2006. godine. Ovaj sukob je veoma kontroverzan, jer postoje tvrdnje da je do eskalacije sukoba došlo usled reakcija Izraela na otmicu dva njihova vojnika od strane Hezbolaha. Na ovu vest se al Džazira uopšte nije osvrtala tokom izveštavanja, dok je s druge strane al Arabija konstantno podsećala na taj događaj i “rizikovala” u arapskom svetu da bude okarakterisana kao “izdajnička” televizija. Ova činjenica može indirektno da nam ukaže na  populističku orjentaciju al Džazire, pre nego na njeno poštovanje demokratičnosti, slobode govora i objektivnog izveštavanja. O selektivnosti al Džazire pri izveštavanju puno nam govori i izveštavanje ove televizijske stanice nakon izbijanja revolucija u zemljama Severne Afrike i Bliskog istoka 2011. godine. Al Džazira se veoma verno držala postulata slobode govora kada su u pitanju bili Tunis, Libija i Egipat. Dok, u slučaju Sirije prednost nad objektivnim izveštavanjem je dobila jasna politčka agenda zemalja Arapskog zaliva. Slična situacija je i u slučaju izveštavanja al Džazire o protestima u Bahreinu gde je šiitska većina bila žrtva strahovite represije vladajućeg sunitskog režima, kao i o protestima koji su zahvatili istočne provincije Saudijske Arabije veoma bogate naftom, a koje su takođe dominantno šiitske. Al Džazira je na ova dešavanja ostala maltene nema. Zato, “parola” ili slogan kojom se al Džazira karakteriše kao glas arapskog naroda može pre da se posmatra na način da al Džazira govori ono što arapski narod želi da čuje. Pored pomenutih primera koji nedvosmisleno govore o prisutnosti populizma u izveštavanju al Džazire može jasno da se zaključi da ta stanica ima i veoma usku i vrlo definisanu političku agendu koju od početka dešavanja na Bliskom istoku 2011. godine zastupa Katar i vladajuća porodica Tani.