Autor: Saša Dragojlo
Islam na Balkanu često je posmatran evrocentričnim nacionalističkim očima. U Srbiji dominantni pravoslavni etnofiletizam često ima diskriminišući odnos prema muslimanima.
Kako tumačite te pojave? Na koji način je raspad Jugoslavije i rat u Bosni doprineo tome?
Diskriminacija muslimana se proteže veoma duboko u prošlost. To jest, tu se ne radi o diskriminaciji onako kako se taj pojam danas shvata, već pre o vekovnoj netrpeljivosti spram muslimana.
Konstrukcija muslimana kao arhetipskog neprijatelja svoje korene vuče od Kosovskog boja i petovekovne osmanske vladavine ovim prostorima. U procesu stvaranja slike muslimana kao ultimativnog Drugog Srpska pravoslavna crkva je imala jednu od odlučujućih uloga. Na čitav taj narativ se nadovezao raspad SFRJ i rat u Bosni i Hercegovini. Muslimani su od strane srpskih nacionalista doživljavani kao poturice, izdajice pradedovske vere koji su dužni da plate svoje krivoverstvo i izdaju. Danas kada se vratimo u nazad videćemo da su se tokom devedesetih godina srpski nacionalisti i naročito bosanski Srbi predvođeni Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem u značajnoj meri služili upravo ovim narativom o južno slovenskim muslimanima. Tako da se rat u Bosni samo nadovezao na već postojeće i u velikoj meri prihvaćene narative spram muslimana. Nažalost, ratne prilike su iskoristili srpski nacionalisti koji su u ratu videli priliku da i u delo sprovedu toliko željenu “osvetu”.
Kolika je opasnost od islamski motivisanog terorizma u Srbiji i generalno na Balkanu?
Ja bih rekao da su šanse za takav vid terorizma minimalne. Mada ih ne treba potpuno isključiti. Paradoksalno, mislim da je Bosna i Hercegovina mnogo više pod pretnjom od akcija džihadističkih grupa nego što je to na primer Srbija. Jer ako se obrati pažnja na retoriku ovih grupa na našim prostorima primetiće se da su one mnogo agresivnije nastrojene spram samih muslimana nego nemuslimana. Oni u muslimanima vide one kojima treba da “uruče” opomenu što nisu dovoljno pravoverni muslimani. Oni smatraju da su muslimani u Bosni, a i globalno gledano, zalutali i da su napustili “istinski” islam. Oni se nadaju da će putem svojih akcija muslimane naterati na preobraćenje u njihovu ekstremnu ideologiju.
Iz Srbije je u Siriju otišlo oko 30tak građana da se bori na strani ISIL-a ili al-Nusra fronta. Dobar deo njih su etnički Romi. Kako to objašnjavate?
Mnogobrojne analize svetski priznatih stručnjaka su nedvosmisleno pokazale da su najugroženije grupe one koje su društveno i ekonomski u podređenom položaju. Romi u Srbiji su u veoma lošem ekonomskom stanju, pri čemu su i nedovoljno integrisani u društvo. Takođe, romska populacija na našim prostorima ima veoma nisko obrazovanje iz islamskih nauka i često su odvojeni od zvaničnih Islamskih zajednica. Čitav ovaj miks daje više nego pogodno tlo za uspešan rad džihadističkih organizacija.
Zbog čega ljudi beže u “radikalni islam” koji manihejski polarizuje svet na vernike i nevernike? Koji su osnovni uzroci toga u kontekstu Srbije (i generalno post-Yu država)?
Pre nego odgovorim na ovo pitanje napravio bih samo malu intervenciju. Ne postoji “radikalan islam”, već postoje samo radikalna, izvitoperena tumačenja islama. To je veoma važno da se istakne. Jer čitava džihadistička ideologija nema apsolutno nikakve veze s islamom.
Što se tiče uzroka oni mogu da budu zaista raznoliki. Već sam u prošlom odgovoru spomenuo istraživanja koja su pokazala da su presudni faktori za takvu odluku: siromaštvo, nedovoljna obrazovanost ili veoma slaba društvena integracija, to jest osećaj otuđenosti od društva u kome se živi. Naravno, postoje i patološke ličnosti koje u takvom aktivizmu vide mogućnost ostvarivanja svojih najmračnijih ideja i fantazija. S druge strane, da li postoje i oni koji su istinski nosioci ovakvih ubeđenja ? Verovatno da postoje. Ali, mislim da su oni u značajnoj manjini.
Prošle godine su se učenici srednje škole u Novom Pazaru slikali sa zastavom ISIL-a. Da li to govori o radikalizovanju Sandžaka u poslednjih nekoliko godina? Zbog čega?
Ja ne bih odlazio toliko daleko da govorim o radikalizaciji Sandžaka kao regiona. Niti da govorim o Sandžaku u kontekstu značajnih bezbednosnih pretnji.
S druge strane, svakako da postoje određene činjenice koje nam govore da se određeni broj ljudi okrenuo jednom značajno radikalnijem tumačenju islama zbog čega bezbednosne službe treba da budu na većem oprezu i da prate šta se dešava u Sandžaku. Za tako nešto je najbolji primer mesdžid Furkan u Novom Pazaru. Međutim i tu treba biti oprezan. Nikako se ne sme dozvoliti da zbog određenih pojedinaca nastupi “lov na veštice” i da se ljudi hapse bez osnovanih sumnji i dokaza.
Ipak, da bi bili u poziciji da objektivno posmatramo i tumačimo situaciju u Sandžaku moramo da budemo svesni da je tamo ekonomska situacija veoma loša, da je to region koji već decenijama trpi torturu vlasti i da se Srbija nikako ne odnosi prema tom regionu na istovetan način kao prema drugim delovima svoje zemlje. Čitav ovaj splet okolnosti, kao i u slučaju romske populacije, svakako doprinosi da se određeni broj mladih ljudi oseća otuđeno, besno, nezadovoljno. Zbog toga ne treba da nas iznenađuju ovakve pojave. Čak, se može konstatovati da je iznenađujuće kako situacija nije i gora uzevši u obzir kakav je odnos države spram Sandžaka.
Koliko je važan proces obrazovanja za sprečavanje širenja radikalnih ideja? Kako sprečiti radikalizovanje muslimanske omladine?
Obrazovanje je jedan od najvažnijih aspekata u borbi protiv radikalizacije mladih ljudi. Kada kažem obrazovanje tu ne mislim samo na obrazovanje isključivo iz domena islamskih nauka, već mislim na obrazovanje u mnogo širem smislu. Pored toga mora da se značajno radi na poboljšanju ekonomskog stanja regiona gde dominantno žive muslimani poput Sandžaka, Preševa i Bujanovca. Takođe, neophodno je da se promeni i odnos države spram muslimana i da se radi na otklanjanju diskriminatornih praksi i na pravljenju klime gde bi se muslimani osećali kao potpuno jednaki građani s ostatkom populacije.
Koliko svojevrsna “getoiziranost” Sandžaka utiče na potencijalno širenje ekstremističkih radikalnih učenja?
Mislim da je “getoiziranost” Sandžaka jedan od najvećih problema kada govorimo o ovoj temi. Jer zaista nikuda ne možemo stići ako se mladi ljudi osećaju kao tuđinci u zemlji u kojoj žive. Ako nemaju fer i ravnopravne uslove pri zapošljavanju u državnim ustanovama, ako im se ne poštuju kulturne i verske osobenosti, ako vide glavni grad države u kojoj žive kao grad gde im preti opasnost. Ako odete u Preševo i Bujanovac tamo mladi ljudi imaju strah od dolaska u Beograd. Srbija ne radi apsolutno ništa na polju razvijanja interkulturalne politike, uprkos činjenici da u Srbiji postoji značajan broj manjinskih grupa.
Neformalni i formalni mesdžidi u Srbiji (Novi Pazar, Smederevo, Zemun) u nekoliko slučajeva su poslužili kao mesta za regrutaciju, indoktrinaciju i spremanje ljudi za odlazak u Siriju na ratište. Kako to tumačite? Da li ste upoznati konkretno sa radom nekih od mesdžida u Srbiji?
Problem je u tome što Islamske zajednice nemaju dovoljnu kontrolu nad svim mesdžidima koji postoje. Taj problem je značajno produbljen od kako je država 2007. godine stvorila paralelnu Islamsku zajednicu Srbije. Pri čemu ni nju nije do kraja podržala i legalizovala. Već je stvari ostavila u potpunom haosu. Taj problem traje već 9 godina. I ako je ranije moglo da se samo sumnja, sada već polako s sigurnošću može da se zaključi da državi iz nekih razloga ovakva situacija odgovara. Jer da joj ne odgovara ona bi taj problem svakako rešila. U toj institucionalnoj podvojenosti dolazi do upražnjenog prostora koji džihadističke organizacije popunjavaju putem “preuzimanja” mesdžida koji nisu pod dovoljnom kontrolom Islamskih zajednica.
Šta država Srbija treba da uradi da spreči širenje ekstremističkih islamskih tumačenja? Kolika je njena odgovornost?
Njena odgovornost je ključna. Sve češće se čuje da je glavna odgovornost na Islamskim zajednicama. Međutim, to nikako nije tačno. To je prvenstveno stvar države, bezbednosnih agencija i policije. Oni moraju pomno da prate šta se dešava i da reaguju ako za to postoji potreba. Ne mogu hodže da hapse i da se obračunavaju sa tim ljudima.
Pored toga država apsolutno mora da reši problem Islamske zajednice. Jer jedino tako će država imati kredibilnu adresu na koju će moći da se obrati i sa kojom će moći da efikasno sarađuje u suzbijanju potencijalnih ekstremnih pojava među islamskim vernicima.
Šta islamska zajednica treba da uradi da spreči širenje nasilnih islamskih tumačenja? Kolika je njena odgovornost?
Islamska zajednica mora da ima uvid u to šta se dešava u džematu. Među ljudima. Ona mora da bude u stalnom kontaktu s njima. I da uvek bude na raspolaganju vernicima. Naravno i u kontaktu s državom. Pored toga edukacija vernika je isto tako od velike važnosti.
U isto vreme ja ne mislim da treba da se očekuje od Islamske zajednice da suzbija različite pravce koji postoje u islamu. Često se govori o tome da je Balkana prostor gde se ispoveda hanefijska versko-pravna škola. Što je svakako tačno. Ona mora biti dominantna kod donošenja odluka u vezi s versko-pravnim pitanjima i u islamskim obrazovnim institucijama, ali s druge strane Islamska zajednica ne može nekome zabranjivati da sledi i neke druge versko-pravne škole. U tom kontekstu mislim da je važno da Islamska zajednica aktivnije radi na tome da široj javnosti objasni da nisu svi ljudi koji nose “brade” automatski džihadisti ili ekstremisti. Ogromna većina selefija ni na koji način nisu ekstremisti, već samo imaju drugačije stavove oko sprovođenja pojedinih verskih propisa u praksu.
Kako tumačite postojanje vehabija u Gornjoj Maoči u BIH? Da li su oni bezbednosna pretnja? Pokazalo se da jeste.
Dosadašnje iskustvo s Gornjom Maočom nam govori da se tamo zaista događaju stvari koje su više nego problematične. Gornja Maoča nije jedino takvo mesto u Bosni. Ona je postala metafora za te ekstremističke “kolonije” koje postoje na više mesta u Bosni. Ali, opet mislim da su sve te “kolonije” pre pitanje za nadležne organe nego za Islamsku zajednicu. Jedna od važnih odlika pobornika džihadističke ideologije jeste da su oni veoma zatvoreni i da ne poštuju apsolutno nikakve autoritete. Islamska zajednica u tom smislu nema uticaj na te ljude. Njih treba posmatrati kao i sve druge ilegalne organizacije koje krše zakon države. I u skladu s tom činjenicom treba i postupati.
Koja je uloga Saudijske Arabije u širenju salafizma (i) na Balkanu? Da li postoje interesi pojedinih država u širenju radikalnog islamizma na Balkanu? Kojih?
Pomenuo sam već u jednom od prethodnih odgovora da selefije ne smeju da se posmatraju kao bezbednosni problem. Selefizam nikako nije ekvivalent džihadističko-tekfirskim pokretima. Čak, možemo reći da je taj termin apsolutno pogrešan ako se upotrebljava za pripadnike ekstremnih grupacija. “Salaf” u prevodu znači “prethodnik,predak”. Dok termin “selefija” označava osobu koji se ugleda na (znamenite) pretke. Tako gledano svi muslimani pa i hanefijski muslimani su na neki način selefije.
S druge strane, Saudijska Arabija propagira jedan vid veoma problematičnog dogmatskog učenja. Ovo učenje se oslanja na učenje Muhameda Abdul Vehaba, zbog čega je u upotrebu i ušao pojam “vahabizam”. Abdul Vehab je živeo u 18. veku i poznat je po izrazito striktnom tumačenju islamskih izvora pri čemu mu je imperativ bio da pruži legitimitet autokratskoj vladavini plemena Saud.
Ono što je značajno iz današnje perspektive, jeste da Saudijska Arabija koja poseduje veliku finansijsku moć izdašno deli “pomoć” Islamskim zajednicama širom sveta. Ali ova “pomoć” nikada ne ide bez “kamate”, ali ne klasične kamate koja je inače striktno zabranjena u islamu, već “kamate” u smislu da Saudijci uvek imaju jasne želje, ciljeve i ono što žele da dobiju zauzvrat za novac koji su donirali. Njihova očekivanja su najčešće upravo ideološke prirode, to jest propagiranje i širenje “vahabitskog” učenja. Zbog te činjenice uvek mora da se ima na umu da Saudijska pomoć nikada ne dolazi kao nepovratno dobro.
Razgovor predstavlja integralnu verziju intervju za portal Balkan insight i istraživački projekat “Isis in the Balkans”. Da pročitate englesku verziju kliknite ovde.